Oduvek je tako, dobri i pošteni ljudi lakše podnose nepravdu i nesreću na sebi, nego da je načine drugima, ma koliko ona teška bila.

Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.

Duboko verujem da se veličina jednog čoveka ne ogleda u tome koliko ume, zna i može već koliko je spreman da podeli sa onima koji to isto nemaju, ne znaju i ne mogu.

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.

Ne volim izazvanu sreću, prouzrokovanu nečim, volim prirodnu, od Boga datu, pa čak iako nije velika, nekako mi najlepše pristaje.

And when you're shooting at rocks, pushed aside, pulled back, you proceed. Follow your goal, slowly walk the, endure any adversity and success is inevitable. Then you look back, look at all of them, the needy, who are still standing in the same place and do the same to others. This time, you will extol, saying that they are responsible for your success. Forgive and feel sorry for yourself, have not helped you succeed, and they were left behind.

We play in twelve rounds. The present against me. I lost the previous eleven. Defeat after defeat. And now I am waiting for the last round. The key round. The fact that I did not fall so far gives me more strength. It’s only now that I hope to win, by knock-out, because the fate is too tired from punches that it will eventually fall by itself. And maybe it will fall on knees when it realizes that I am not going to fall.

Naš narod ti je takav da ne trpi žive junake, nikako mu ne prija da neko bude bolji ili veći od njega, ili da pojavom pokazuje vrednosti koje su mnogima nedostižne. Zato su ti kod nas svi heroji mrtvi. Živih nema, a iako se pojave, sami ih pobijemo kako bismo im što pre stavili oreol iznad glave i govorili o njihovom junaštvu. Mi smo mrtvima spremni da oprostimo sve, čak i veličinu, znajući da oni ne mogu ustati da se izmere, niti ospore, pa tako lakše ravnamo naše reči sa njihovim delima.

Heroji ljubavi, oni pravi, ne pamte se dugo, nisu bitni za istoriju, ali u sebi poseduju nešto vrednije, jače od bilo kog vida herojstva. Njihovi postupci se beleže samo u srcima, opstaju zakopani do poslednjeg otkucaja, što je dovoljno dugo da bi ostali zapamćeni onima zbog kojih su to herojstvo činili. Pravim herojima je to dovoljno.